Zaboravili ste lozinku?    Registriraj se
Hike na Rtanj
(Rejting 0 od 5)
Trekking
Autor: Miloš Disković   
Srijeda, 30 Siječanj 2008 01:00
Balkan trekking team je prvi osvojio vrh Rtnja ove godine. Sve je počelo tog ledenog jutra, oko Božića, tačnije 06.01.2008., u 07h kada smo po snežnoj vejavici napustili naš grad Zaječar. Nakon puta od preko 40 km i nešto manje od sat vremena stižemo u selo Rtanj, Ladom Nivom, jedinom vrstom vozila kojom je moguće stići.
Kako je ova zima bila sa obilnim padavinama, nismo bili sasvim sigurni u konačni ishod, pre svega zato što smo naučili da poštujemo planinu kao i sve njene ćudi. Ipak, čvrsto smo rešili da u tome uspemo i nakon nekoliko koraka po snegu ili bolje reći u snegu do kolena  (cca. 45 cm), pogledali smo na sat da bi imali predstavu koliko će vremena proći pre nego što uspemo da se dočepamo vrha. 09h i 30min bilo je vreme kada smo krenuli od planinarskog doma ka vrhu.



Uspon do Babe, podnožja vrha, uglavnom je protekao onako kako smo očekivali bez nepredvidivih situacija. Staza je solidno markirana i gotovo je nemoguće izgubiti se, još manje ukoliko vam to nije prvi put da ste na Rtnju. Prolaz kroz bukovu šumu nas ostavlja bez daha. Bukve su sive, nebo takodje, a sneg beo i samo smo mi u boji, te je to jedina stvar koja nas odvaja od crno belog sveta u kakvom smo se na trenutak zatekli. Usput, čujemo zvuk motorne testere. Nekom su neophodna drva za ogrev po ovom hladnom danu. To je privuklo našu pažnju.

Levo od staze kojom idemo, vidimo da je ogroman prostor bukovine isečen. Najverovatnije je ski staza u izradi, ali moraćemo da sačekamo sledeću godinu da vidimo da li je naša predpostavka ispravna. Nakon izlaska iz šume, ugledali smo drvenu tablu sa natpisom Rtanj vrh. To je mesto gde smo se uputili. Sledi malo ravnija deonica sa mnogo više zavoja i nižim rastinjem. Na drveću i granama je bilo toliko snega da su nekako smešno visile na dole i svaki put kada bi  prošli ispod neke grane nižeg rastinja, pala bi velika količina snega na nas i na naše ruksake. To je bio trenutak kada nas je ujedno stigla i prva kriza, jer smo na hike krenuli bez ikakvih priprema nakon novogodišnjih proslava, a borili smo se sa snegom do kolena. Rešenje smo našli u energy barovima i limenci Red Bull-a.



Trenutak za energetsko okrepljivanje izabrali smo u pravi čas, jer smo kasnije izašli na Babu i dva puta su nam se ukazala za dalji nastavak. Prvi put bio je sa južne strane Rtnja i uradjenom stazom koja se naravno, nije videla zbog snega i bez većih izazova. Drugi put bio bi sa istočne strane po grbenu sa jakim vetrom, zaledjenim stenama i dubokim snežnim nanosima. Izabrali smo put sa istočne strane. Ako sam napomenuo da je prvi deo puta prošao očekivano, onda je ostatak koji je bio pred nama sledećih tri sata uspona, sve samo ne očekivan....

Na samom početku uspona uz greben osetili smo jak nalet vetra. U tom trenutku, bilo nam je jako smešno to što smo ispred planinarskog doma razmišljali o eventualnoj mogućnosti da na samom vrhu bude sunčano i da napravimo fenomenalne fotografije u sred ovog tmurnog i ledenog dana. Pre svega zbog relativno niskih oblaka u samom podnožju planine i to ne bi bilo prvi put da se tako nešto dogodi. Rtanj je relativno niska planina (1570 m.n.v.) i iz iskustva to možemo i da potvrdimo, ali...



Nakon samo nekoliko stotina metara predjenog puta ušli smo u Death zone, kako smo taj deo nazvali. Možda će vam to smešno zvučati za planinu te visine, ali verujte mi da nam je za ovaj hike bila potrebna i alpinistička oprema koju, naravno, nismo imali sa sobom. Uostalom, izabrali smo najgori i najhladniji mogući dan sa najvećim padavinama za takvu aktivnost.  Na svakih 100m predjenog puta vetar se sumanuto pojačavao do te mere da smo u tom delu uspona više puta gubili ravnotežu i bili pobedjeni (čitaj oboreni), od strane pomenutog.

Rukavice koje smo nosili, svaki put bi se zalepile u dodiru sa stenama za koje bismo se uhvatili u nadi da se popnemo. Cipele bi se svaki put okliznule, a ukoliko bi pokušali da penjanje na neki način zaobiđemo, dočekalo bi nas propadanje u dubok sneg nanešen vetrom (smetovi su bili i preko 1m). Vreme je prolazilo, vetar je sve više duvao, a mi smo sve više gubili snagu za samu završnicu. U jednom trenutku počela je i ledena oluja. Nošena brzinom vetra koji nas je bukvalno obarao, sve je ličilo na usmereno vatreno polje sitne sačme koje završava na našim leđima.



Od silnog uzbudjenja i borbe da se ne okliznemo ili iz bilo kog drugog razloga padnemo, disanje nam je postalo ubrzano i plitko. To je stvarno bio trenutak kada smo samo razmišljali o ljudima sa alpine climbinga i zapitali se: Kako li je na Himalajima!? Voleli bi da je neko ovde sa nama da nam bar kaže kolika je ta razlika, ako ne u temperaturi koja je ovde bila blizu -20 C ,onda bar u snazi i brzini vetra. Moral nam je u tom trenutku bio negde na nuli. Ustvari, zbog loše vidljivosti koja je iznosila nekih 10-ak metara (ovde treba napomenuti da osim što je vidljivost ograničena, na udaljenosti od 10m se ništa drugo i ne može čuti, zbog buke kojom vetar nosi ledenu kišu), najveći problem je bio to što smo mi znali koliko je vremena potrebno popeti se na vrh po lepom vremenu, a to vreme smo odavno probili i još uvek nismo izašli.

Opcija odustajanja je uvek uključena, ali ne sada i ne ovde. Nalazimo zaklon iza jedne stene i u zavetrini pravimo poslednju pauzu. Jedina misao koja okupira našu svest je da ne može biti još puno do uspeha. To nam ujedno i daje novu snagu. U nekoliko sledećih minuta, zaledjene ruševine nekadašnje crkvice, pojavljuje se pravo ispred nas i mi prelazimo preko zaledjenog platoa do samog cilja. Osećaj oduševljenja i zadovoljstva teško je zaobići. Osmesi na našim licima dovoljno govore. Osećamo se kao da smo osvojili Everest. Iako je u pitanju nešto sasvim drugačije, uslovi koji nas okružuju daju nam za pravo da se tako osećamo.



Nalazimo limenu kutiju okovanu ledom i nakon upotrebe sile, dolazimo do sveske u kojoj prvi upisujemo utiske i čestitke za ovu godinu. Uslovi za slikanje su i više nego loši, ali uspevamo da napravimo par fotki nakon čega su nam prsti na rukama potpuno utrnuli. Počinjemo previše da se hladimo zbog stajanja u jednom mestu i odlučujemo da ne gubimo previše vremena, jer je 15h i 30min. U trenutku nam prolazi misao da je spust uvek teži. Posebnu pažnju posvećujemo zaledjenim stenama pri slilasku, jer na jak vetar skoro i da više ne obraćamo pažnju. Ne možemo ga ni ignorisati, jer previše utiče na našu ravnotežu i sigurnost pri spustu. Žurimo što više možemo, ali imamo na umu da ukoliko se sada okliznemo posledice mogu biti čak i tragične.

Nakon nekoliko stotina metara izlazimo iz Death zone. Sada nam je veliki snežni nanos najveći problem i najbrže bi bilo spustiti se snowboard-om, ali nije samo to. Sve je mračnije. Postajemo svesni činjenice da nas mrak ovog puta sigurno neće zaobići. Nošeni inercijom, za malo promašujemo put silaska, taman toliko da je sada šuma ispred nas u koju se treba prvo spustiti, a zatim izaći. Ubrzo pronalazimo naše tragove u snegu uz pomoć baterijske lampe. Mrak je već uveliko. Ni belina snega se više ne vidi. Ledena kiša još uvek pada, a temperatura se spustila i postalo je još hladnije. Sve one stvari koje su bile mokre, na nama su se skamenile. To se naročito oseća sa cipelama u kojima više nema suvišnog pomeranja stopala. Digitalni aparati već odavno ne rade i pitamo se hoćemo li uspeti da prebacimo slike? Poroći će još nekih dva sata nakon što ponovo ugledamo našu zaledjenu Ladu Nivu...

Za vreme letnjih meseci, vreme koje vam je potrebno da se popnete do vrha iznosi oko 2 sata i 15 min. Nama je bilo potrebno samo blizu 6 sati da izadjemo na vrh! Vreme za silazak i ne računamo, a za to je bilo potrebno nešto više od tri i po sata. Ni ovog puta nismo odustali. Naprotiv, BALKAN TREKKING TEAM je samo pomerio svoje granice izdržljivosti i stekao iskustvo više i ispunili ono o čemu smo pričali u irish pub-u veče pre nego što smo krenuli uz točeno zaječarsko pivo. Lep je to osećaj, pogotovu kada znamo koliko je snage i volje uloženo u tako nešto i po kakvom vremenu.

Uostalom, volja je pravi i jedini pokretač...
 
KOMENTIRATI MOGU SAMO PRIJAVLJENI KORISNICI, PRIJAVITE SE ILI REGISTRIRAJTE!
Podijeli ovaj članak (google, twitter, facebook...)
Adventure Sport Portal on Facebook

ZADNJE SA FORUMA

ZADNJI KOMENTARI


NAJČITANIJI ČLANCI (zadnjih 30 dana)






AS Forum!

MARKETING

Rubrike

Mi na Adventure Sport portalu želimo svijet učiniti boljim mjestom za život!
Animus 2005. Sva prava pridržana. Članci i fotografije u vlasništvu su Adventure Sport Portala, osim ako nije drukčije naznačeno. Stavovi autora članaka nisu nužno i stavovi uredništva. Ne preuzimamo odgovornost za moguću izravnu ili neizravnu ozljedu ili štetu proizašlu iz sadržaja na Adventure Sport Portalu.