A zna san da neće, uvatit će nas čim ponovo ugazimo prema sjevernoj strani. Namrgodilo se dobro. Šutimo svi, odjednom. Boje se pitati jer odgovor znaju. Čim je Duje prozborio, prikinen ga upola: "Je padat će, polit će nas dobro, a i dosta je ladno mogle bi nas i pahulje..."

I tako mokri i promrzli banemo u starog Ilije. A on onako pun godina i života u njima, uvik je zna kakvu prigodnu složit. Zna bi je provuć bez euforije, bez da je naglasi. Al´ bila bi poučna kao ove danas staze šta se pokušavaju zaštititi, sačuvat, proć sa ženom i dicom, napravit trku na njoj, očistit je....I sve samo da se ne zaboravi, da ostane za neke druge naraštaje. Da se priča jer je na njoj bilo života i duše ka´ svaka rečenica staroga Ilije. Svaka bi ona došla do mene, svaku san supa, upija i divio joj se i u svakoj prigodi, kao da me je sprema s njima na život koji dolazi i dijelove koje još kuša nisam. 

A ja, ima san osjećaj da san taj ko ih je triba prosljedit dalje po onoj staroj s koljena na koljeno. Iznimno sam mu bio drag, iako mu nisam ni rod ni porod al´ neka čudna spona bila je među nama. Volio je i on planinu kao i ja i priča je o njoj s toplinom u svakoj riči, osjeća je da ga slušam, da mi znači.

Svu težinu tuge osjetio bi u trenutku kad rečenica prelazi u ono  "...e da je meni još bar jednom do Motike i napit se vode sa Radića pojata, pa ko mladić sletit priko Osičine i mojoj Mili banit do ručka..." 
Ni Mile više nije bilo, a ni do Motike nije moga. Samo bi je gleda i tako kratija dane. Volio se sitit, iako bi mu gorčina napunila dušu, al suzu ne bi da, nije tija da se vidi. Kako je toplina s komina ulazila pod kožu, tako je i ćakula bila sve izraženija. Napokon smo dobili Rožu (naš šerpa uvik nas razvozi i dolazi po nas) i vijest da dolazi tek za uru.
Znači opcija je - suši se kraj vatre, a Ilija će donit štagod za zalogajit. Tako je i bilo. Duji, Zeli, Vladi i bratu mi ovo je bio prvi susret s njim. A i njemu je bilo drago što nas ima još koji guštamo u ovim vrletima. Duje i Vlade već neko vrime vade statistiku; slažu puls, minute, kilometre i šta ti ga ja znam, a Zela se smije i ne pristaje.
"A di je kvaka?" - pitam ga.
Pokazuje na moje patike, Salomon S-LAB WINGS na nogama mi. Mokre i blatnjave kompletno, a zakleo sam se da kamena vidit neće. Prošli misec sam s njima napravio 300 kilometara makadamom, šumom, asfaltom. Prošao sam pola DUTa, a nisam na njima primijetio nikakvog oštećenja k´o da same traže još. Samo što nisam spava u njima. Duju sam već tri puta nazva nakon treninga cili u transu da je to stroj od patike, savršeno lagane, mekane, a opet dovoljno izbalansirane da ne osjećaš podlogu ispod njih.
Ni nakon desetosatnog treninga nema umora u njma. SALOMON je opet izbacio pakleni stroj za najzahtjevnije i najizbirljivije. Samo mi jedna stvar nije jasna; kako sam se uspio nagovorit da odem s njima u brdo i to najsurovije
"Baš sam glup!" sebi pribacim. Al´ na moje čuđenje, njima ništa. Iako sam odmah Duji kaza - "Mogu one sve terene al biž s njima iz planine jer su gotove odma. Ja ih gori nosit neću."

 

E da, sitin se ja, triba je danas bit lagani trening. Makadamom do Basta i nazad. Al đava je planina. Kad si kraj nje, njen si i ideš di ona kaže.
I tako, kad smo već kraj nje samo ćemo malo prema gori i malo po malo pa Pozjata, pa Šćirovac, pa Osičine, pa u starog Ilije suši na kaminu S-LAB WINGS.
Promislim samo da me sada vidi ona ekipa SALOMONA što ih testira. Ovo sigurno nisu provali ali moram im priznat da ljube planinu, ljube kamen i suv i mokar, ovaj naš oštri i nemilosrdni za svaki oblik obuće.
Priko oka tražim pogledom, da me ne vide da mi je ža´, jesu li puno uništene jer to očekujem sudeći po terenu kuda smo prošli zadnji 6-7 sati. Ne vidi se ništa. Nema friži samo su mokre ali još dobro leži noga u njima. Sritan sam ko malo dite. Dok je trajala ćakula i škripanje zubiju S-LAB WINGS osušene kraj komina svojon udobnošću davale su za naslutit da im nije apsolutno ništa i ka da zovu ajmo još.
I k´o da kažu "Sluga ću ti bit dok je života u meni.“